Љубав на даљину или удаљена љубав?

Прошле недеље сам била сведок не тако пријатних догађаја. Окончане су две љубавне везе. Иако су у питању потпуно различити људи, као и другачији тип односа, опет сам осетила да међу њима постоје неке сличности.
Уколико некога волите, да ли је то зато што вам тај неко помаже, што вам је потребан (као хлеб насушни), што удовољава вашој сујети, или зато што је једноставно ту, да вам прави друштво? Зато што вам је тако најлакше? Па, онда то није љубав. Уколико та особа промени ма једну од тих ставки које га чине вољеним од стране вас бићем, ви га више нећете волети, а то значи да га никада и нисте заправо волели, а да тога нисте ни били свесни. Тако и дође време да се опростите од свог вољеног бића. Ни један ни други не знате шта вас је заправо снашло, а она страна која је и током везе била искренија оправдано бива повређена.
То што смо удаљени од вољене особе пет, педесет, петсто или пет хиљада километара, не значи да не можемо пружити љубав. Као што боравак са њом, или чак спавање у истом кревету, не значи да ће наш драги или драга знати да га (је) волимо. Јер, љубав не истиче из човека, не цури сама од себе, као што је то случај са рекама које не прекидају свој ток. Љубав се даје, за њу се залаже. А у том случају она може да пропутује велике дестинације да би дошла до свог циља.
У оба случаја која сам на почетку споменула, проблем је стварала само једна страна, и то зато што је имала нерашчишћене односе сама са собом. У таквим случајевима најлакше је кривити другог за своје незадовољство, нарочито онога који је најближи, и мисли се да ће се уклањањем те препреке решити један много већи проблем. При том се не схвата да се одбацује неко врло вредан.
Имајте на уму ово пре него што следећи пут повредите некога ко вас воли. А свакако уложите довољно труда да исфилтрирате своја осећања и пружите оно најбоље - љубав.